Sposobnost pripovedanja stara je koliko i čovečanstvo. Pričanjem priča vekovima su se prenosila znanja i povezivali se ljudi. Od sedenja oko vatre do današnjih dana nije se mnogo toga promenilo, osim što se priče danas konzumiraju na drugi način, mahom preko elektronskih uređaja. Storytelling je odavno postao osnova marketinških strategija i političkih kampanja. Zapravo, javni politički diskurs koji poznajemo bez njega ne bi ni postojao. Koga zanima ova tema, a nije čitao „Storytelling ili pričam ti priču“ Kristijana Salmona (izdavačka kuća CLIO), topla preporuka za knjigu.
Iz tog ugla posmatrano, pojedinac je uglavnom konzument sadržaja koji mu se servira. Manje ili više svestan uticaja priče i potencijalnih manipulativnih namera. Ne prihvatamo sve što čujemo kao sigurno tačno, već samo kao mogućnost, a možda ni to. Zavisi od koga poruka dolazi. Vremenom, naučimo kome možemo da verujemo i kako da prepoznamo neistinu.
Ispostaviće se, međutim, da nas nešto mnogo važnije niko ne uči: kako da razgovaramo sami sa sobom.
Unutrašnji storytelling
Pogledajte sami: komunikacijom kao temom za razmišljanje se skoro uvek bavimo kao interpersonalnom, komunikacijom između ljudi. Ko je kome šta rekao, šta je ko razumeo. Pregovaranje. Upravljanje konfliktom. Asertivna komunikacija. A šta je sa intrapersonalnom komunikacijom, odnosno dijalogom sa samim sobom?
Pozivam vas da razmislite o svom unutrašnjem govoru. Obratite pažnju na dve stvari:
O čemu razmišljate?
Pokušajte da posmatrate svoje misli. Samo ih primetite. Koje vam misli dolaze trenutno? Možete da pribegnete uvek moćnoj tehnici: pisanju. Uzmite papir i olovku i dvadesetak minuta beležite misli koje se pojavljuju. Ne analizirajte ih i ne polemišite sa njima. Dovoljno je da ih spustite na papir. Sada pogledajte čega sve tu ima. Kojih događaja, ljudi, ideja, strahova, sumnji … Možda možete da uvidite da se neke misli pojavljuju češće, da vas neke uznemiravaju ili da nekih uopšte niste bili svesni dok ih niste zapisali. Sve su to značajni uvidi za lični rad. Posebno je značajno to što se ono o čemu razmišljate reflektuje na vašu stvarnost.
Evo primera. Pre desetak godina pričala sam jednoj divnoj doktorki, specijalisti pedijatrije i homeopati kod koje sam vodila ćerku, o tome kako mi vreme toliko brzo prolazi da mi se nekada čini kao da se nalazim na pokretnoj traci koja se neprekidno kreće i sa koje samo posmatram život u kome uopšte ne učestvujem. Sećam se koliko je ta misao bila zastrašujuća. Negde u to vreme započela sam intenzivni rad na sebi. Nekoliko godina kasnije, kada sam dovela na pregled mlađu ćerku, setila sam tog razgovora i zapanjila me je promena. Ne samo što sam u tom trenutku imala još jedno dete, već sam pored redovnog punog radnog vremena bila na edukaciji za psihoterapeuta i završavala tri semestra psihološke propedevtike na katedri za psihologiju sa svim obavezama kao redovni studenti (predavanja, vežbe, konsultacije, kolokvijumi, ispiti), s tom razlikom što je zbog korone sve bilo online. I sve sam stizala! Gde je nestao onaj strašni osećaj da nemam vremena i da ništa ne stižem?
Sada znam.
Prestala sam da ga stvaram tako što sam promenila priču. Nisam više ponavljala sebi da nemam vremena. Živela sam život u kome stižem sve što mi je važno. Promenila sam narativ, počela da verujem u novu stvarnost. I promenio mi se život. Ali zaista.
Kojim tonom se obraćate sebi?
Ovo je toliko važno pitanje i zaista mu se posvetite. Pogledajte spisak svojih misli. Da li možete da definišete ton kojim ih izgovarate? Da li je on neutralan, empatičan, kritukujući ili čak osuđujući? Ako na papiru nemate nijednu misao čiji ton možete da osetite, zamislite da ste upravo zakačili rukom šolju sa kafom i prosuli je na sto. Šta govorite sebi: “OK, obrisaću,” “kad bi bila malo pažljivija…” ili recimo “idiote smotani!”. Pa se onda setite neke slične situacije i pokušajte ponovo da zamislite kako se obraćate sebi. Možda ćete primetiti da ste uglavnom oštri prema sebi. Ako niste sigurni kako da odredite ton, zamislite kako biste se obratili svom detetu ili nekoj dragoj osobi u istoj situaciji. I konstatujte da li ima razlike. Ako biste, da je neko drugi u pitanju, pomislili da to nije ništa bitno, a sebe kritikujete i osuđujete, otkrili ste polje koje ima ogroman uticaj na vaš život.
Sve što sebi govorimo i ton kojim se obraćamo sebi utiče na naše stanje, emocije, samopouzdanje, samopoštovanje, zdravlje, opšti nivo energije. Pratite svoj ton, ako je kritikujući razmislite zašto je tako. Zapitajte se da li sve što vi uradite mora da bude savršeno, da li vam je toliko važnije šta će ko da misli od toga kako se vi osećate i šta radite sebi? Možda je samo potrebno da se malo više pobrinete za sebe.
Imala sam nalepnicu na kojoj je pisalo “samo nežno prema sebi” i zalepila sam je na dnevnik. Kao podsetnik. Dok nisam usvojila novi način razmišljanja i počela budno da motrim na svoj unutrašnji dijalog.
