Kada se spomene osećanje bezbednosti, većina ljudi instinktivno pomisli na fizičku sigurnost. Da li su vrata zaključana? Da li imam dovoljno novca za sve? Da li mi je posao stabilan?
To je sasvim prirodno. Naš mozak je tokom evolucije programiran da traži pretnje spolja.
Međutim, nakon 18 godina rada u sektoru bezbednosti i više od 15 godina izučavanja oblasti primenjene psihologije, znam da unutrašnji osećaj bezbednosti nema nikakve veze sa spoljašnjim postignućima:
Možete imati posao o kome ste maštali, ozbiljnu cifru na računu u banci i alarmni sistem poslednje generacije, a da se i dalje osećate kao da hodate po minskom polju.
Dugo sam se pitala koji je to deo koji nedostaje. Odgovor sam pronašla spajanjem ključnih teorija koje su obeležile nastanak koncepta lične unutrašnje bezbednosti.
Karika koja je nedostajala: hijerarhija potreba, psihološka bezbednost i osećaj sigurnosti
Da bismo razumeli problem, na kratko ćemo da se vratimo osnovama.
Prvi deo slagalice je poznata hijerarhija potreba Abrahama Maslova. Odmah iznad osnovnih fizioloških potreba (hrana, voda, san), nalazi se potreba za sigurnošću (bezbednost tela, porodice, imovine, posla). Dakle, osećaj sigurnosti jeste važan i prirodno je da se trudimo da ga ostvarimo.
Problem savremenog čoveka je što ovu potrebu tumači isključivo materijalno, najčešće ovako: “Kada kupim taj stan, biću mirna” ili “Kada ostvarim finansijski cilj za ovu godinu, moći ću da se opustim.”
Drugi deo slagalice donosi profesorka sa Harvarda, Ejmi Edmondson, koja je definisala pojam “psihološke bezbednosti” u timovima, kao atmosferu u radnom okruženju u kojoj smete da pogrešite, pitate ili ukažete na problem, bez straha da ćete biti ismejani, poniženi ili osuđeni od strane drugih.
Tu dolazimo do pojma koji je postao osnova mog rada: lična unutrašnja bezbednost.
Shvatila sam da nam nedostaje spoj ova dva koncepta. Šta vredi materijalna sigurnost ako se iznutra osećamo ugroženo? I šta znači bezbedno okruženje, ako sami sebe kažnjavamo za svaku grešku?
Lična unutrašnja bezbednost je vaša verzija onoga o čemu govori Edmondson. To je prostor unutar vas, u kome ste bezbedni da budete ono što jeste. Bez kritike.
Šta to zapravo znači?
Lična unutrašnja bezbednost nije odsustvo problema u vašem životu. To nije život pod staklenim zvonom gde vas ništa ne nervira i gde sve ide po planu.
Lična unutrašnja bezbednost je stanje u kome vi znate da ste “u redu”, bez obzira na to šta se dešava oko vas.
To je onaj duboki, tihi osećaj stabilnosti koji vam omogućava da:
- Ne shvatate tuđe ponašanje lično.
- Postavite granicu, bez osećaja krivice.
- Napravite grešku, bez paničnog straha da ćete biti ismejani ili odbačeni.
Kada izgradite unutrašnju bezbednost, vi postajete svoje sigurno mesto. Ne čekate da vas drugi umire ili pohvale da biste se osećali vredno. Vi tu vrednost nosite sa sobom, gde god bili i šta god radili.
Kako izgleda život BEZ unutrašnje bezbednosti?
Najlakše ćemo razumeti ovaj pojam ako pogledamo kako izgleda život u kome ga nema.
Većina klijenata sa kojima sam radila su uspešni, sposobni ljudi, ali žive u stalnoj tenziji, u onom stanju koje se može nazvati “režim hronične odbrane”.
Evo nekoliko primera takvog stanja:
Primer 1: „Fatalni“ mejl
Stiže vam mejl od nadređenog ili klijenta koji zvuči nezadovoljno.
- Reakcija bez unutrašnje bezbednosti: Srce počinje ubrzano da lupa. Dlanovi se znoje. Vaš unutrašnji kritičar odmah kreće u napad: „Znala sam da to nije urađeno kako treba, trebalo je više da se potrudim.“ Vi ne čitate mejl kao informaciju, vi ga doživljavate kao presudu i pretnju vašem opstanku. Celu noć ne spavate.
- Šta se desilo? Vaš sistem je izgubio osećaj sigurnosti. Spoljašnji događaj je potpuno poremetio vaš unutrašnji mir.
Primer 2: „Da“ koje je trebalo da bude „ne“
Neko vas zamoli za uslugu za koju nemate ni vremena ni snage.
- Reakcija bez unutrašnje bezbednosti: Pristajete, jer „tako treba”, dok u stomaku osećate grč. Pristajete jer se plašite da će se ta osoba naljutiti, da će vas odbaciti ili da ćete ispasti “loši” u tuđim očima.
- Šta se desilo? Vaša potreba za pripadanjem i sigurnošću prevladala je vašu potrebu da zaštitite sebe. Nemate unutrašnju snagu da izdržite tuđe potencijalno nezadovoljstvo.
Primer 3: Sindrom uljeza (Imposter sindrom)
Uspeli ste, hvale vas.
- Reakcija bez unutrašnje bezbednosti: Umesto da uživate, vi ste u stalnom strahu. “Samo je pitanje vremena kada će shvatiti koliko nemam pojma.“
- Svaki uspeh doživljavate kao slučajnost, a svaku grešku kao dokaz svoje nekompetentnosti.
Zašto se ovo dešava? (Temelji se ljuljaju.)
Problem je u tome što smo naučeni da bezbednost gradimo spolja ka unutra.
Mislili smo: “Kada završim fakultet, biću mirna. Kada izgradim stabilan posao, biću sigurna. Kada ostvarim taj cilj, dozvoliću sebi odmor.” Međutim, to se nikada ne desi. Zašto?
Zato što pokušavate da izgradite stabilnu kuću (svoj život i uspeh) na temeljima koji se ljuljaju.
Sve dok u sebi nemate osećaj da ste dovoljno dobri baš takvi kakvi jeste i da su svi resursi u vama, nijedan spoljašnji uspeh to neće moći da nadoknadi. Kao da uporno sipate vodu u kofu sa rupama na dnu.
Kako izgleda život SA unutrašnjom bezbednošću?
Kada izgradimo temelje unutrašnje bezbednosti, život kao da se magično menja – poslovni poduhvat je možda i dalje zahtevan, gužva u saobraćaju je i dalje tu i obaveze se nisu smanjile, ali se menja vaš doživljaj svega toga.
- Kada dobijete onaj neprijatan mejl, osetićete nelagodu, ali nećete upasti u paniku. Reći ćete: “U redu, ovo je sada prioritet. Hajde da vidim kako mogu da ga rešim.” Ostajete funkcionalni.
- Kada treba da kažete “ne”, reći ćete to mirno i bez griže savesti, znajući da imate pravo na svoje granice.
- Kada pogrešite, umesto da sami sebe podsećate na to i kritikujete se bez prestanka, reći ćete: „Ovo je bila korisna lekcija, sada znam kako ne treba. Idemo dalje.”
Povratak kući
Graditi ličnu unutrašnju bezbednost znači vraćati se sebi. To podrazumeva skidanje oklopa, koji je nekada služio vašoj zaštiti, a sada vas samo steže i guši.
To je proces u kome učimo:
- Kako da umirimo svoj nervni sistem.
- Kako da promenimo unutrašnji dijalog iz kritičkog u podržavajući.
- Kako da verujemo sebi.
Vi ste svoje najbliže okruženje. Sami sa sobom (čak i kada su drugi tu) provodite 24 sata, svakog dana vašeg života.
Tu dolazimo do trećeg dela slagalice: radova Brusa Liptona. Njegova istraživanja su mi pomogla da razumem da unutrašnji mir nije samo lep osećaj. To je biološki imperativ za zdrav život.
Lekcija iz mikrosveta: Homeostaza = Bezbednost
Zamislite jednu svoju ćeliju. Da bi ona preživela i funkcionisala optimalno, unutar nje mora da vlada savršen red. Temperatura, nivo kiselosti (pH), salinitet – sve mora da bude u balansu. U biologiji, to stanje unutrašnje ravnoteže zove se homeostaza.
Kada je ćelija u homeostazi, ona je zdrava i napreduje. Kada se spoljni uslovi drastično promene i nastupi opasnost, ćelija sve svoje resurse preusmerava na preživljavanje. Balans se gubi.
Ono što je homeostaza za ćeliju, to je lična unutrašnja bezbednost za vaše telo.
To je ono stanje kada niste u konstantnom režimu borbe ili bega. To je “sigurna zona” unutar vas, koja ostaje stabilna čak i kada se spoljašnje okolnosti menjaju. Bez tog unutrašnjeg balansa, nema rasta.
Da bismo razumeli kako da vratimo balans, moramo da razumemo mehanizam koji njime upravlja.
Dr Lipton objašnjava da na površini svake naše ćelije postoje “prekidači” koji upravljaju našim životom. Svaki taj prekidač sastoji se od dva dela, odnosno dva domena:
- Receptorski domen: Njegov zadatak je da skenira okolinu. On traži odgovor na pitanje: “Da li sam bezbedna?”U priči o ličnoj unutrašnjoj bezbednosti, to je vaša percepcija.
- Efektorski domen: Kada antena primi signal, ovaj deo reaguje tako što pokreće procese u telu, otvara dotok energije i održava zdravlje.
Ovde dolazimo do ključa problema.
Ako receptorski domen (vaša percepcija) detektuje strah, brigu ili sumnju, on blokira efektorski domen.
Šta to znači? Umesto da održava balans i rast, ćelija se zatvara, jer nije bezbedna. Nije rasta ni napretka, samo održavanja.
Zato lična unutrašnja bezbednost nije apstraktan pojam. To je konkretan signal koji vaša svest mora da pošalje vašem telu da bi ono moglo da funkcioniše ispravno.
Ne možete da rastete i da se branite u isto vreme
Lipton nas uči da biološki sistemi mogu da budu u jednom od dva režima rada: režim rasta ili režim zaštite.
Ova dva režima se međusobno isključuju. Problem čoveka našeg doba je što smo hronično zaglavljeni u režimu zaštite. Naše telo ne razlikuje stvarnu fizičku opasnost od psihološkog stresa ili unutrašnjeg kritičara.
Kada nemate ličnu unutrašnju bezbednost, vi ste stalno pod zaštitnim oklopom.
Vreme je za novi signal
Cilj izgradnje lične unutrašnje bezbednosti je, suštinski, promena signala koji šaljete sopstvenoj biologiji.
Kroz ASK metod i mentorski program “Algoritam svesne komunikacije”, mi radimo na reprogramiranju vaše percepcije.
Cilj je da vašem sistemu pošaljemo novi signal: “Bezbedna si. Možeš da skineš oklop.”
Kada to postignete, uspeh više ne plaćate unutrašnjim mirom. On postaje prirodna posledica vašeg rasta.
Ako ste umorni od borbe i osećate da vam temelji podrhtavaju uprkos spoljašnjem uspehu, vreme je da promenite unutrašnje kodove i kreirate sigurnu zonu.
Saznajte više o mentorskom program ovde.
